Катедра за оријенталистику у Београду основана је 1926. године и то је прва оријенталистичка универзитетска катедра на Балкану. Њен оснивач је др Фехим Бајрактаревић, бечки студент и докторанд. Он је 1925. године на позив Богдана Поповића, дошао на Филозофски факултет у Београду и на Катедри за светску књижевност почео да предаје персијску књижевност и турски језик. Само годину дана касније основао је и самостални Семинар за оријенталну филологију (указ од 15. јула 1926. године), на коме је провео читав радни век, предано, савесно и студиозно посвећен и научном и педагошком раду.
При оснивању Катедре професор Бајрактаревић се определио за тада доминантни европски оријенталистички модел, за концепцију исламистичке оријенталне филологије која је подразумевала изучавање језика и књижевности народа из исламског цивилизацијског круга, првенствено Арапа, Персијанаца и Турака, концепцију коју историјски и културни фактори чине трајно акутелном на балканским просторима, упркос свим покушајима њеног оспоравања и административног укидања. Професор Фехим Бајрактаревић сам је предавао све стручне оријенталистичке предмете све до педесетих година прошлог века када на Катедру почиње да пристиже наставни и научни подмладак. Школске 1950/1951. године Катедра добија свог првог асистента, Марију Ђукановић (1923–1983). Она је била и први докторанд београдске Катедре (1956. године одбранила тезу: Римована аутобиографија Варвари Али-паше).
Уз Марију Ђукановић, првим послератним генерацијама оријенталиста припадају још и: др Хасан Калеши (1922–1976), у чијем научном опусу доминира балканска димензија оријенталистике, османиста др Душанка Бојанић – Лукач (1927–2004), арабиста Азра Мехмедбашић-Јевтић, туколог-османиста др Љубинка Рајковић (+2006), турколог др Славољуб Ђинђић (1935–2000). Година 1960. Представља одређену врсту прекретнице и за Филолошки факултет у Београду и за Катедру за оријенталистику. Те године, одвајањем од Филозофског факултета, основан је нови – Филолошки факултет, а на Катедри су, поред Групе за оријенталну филологију, формиране две нове: Група за арапски језик и књижевност и Група за турски језик и књижевност, што је дало Катедри нов профил и отворило нове развојне могућности ка семитистици и алтаистици. У периоду од шездесетих до деведесетих година број студената арапског језика континуирано је растао због политичке и економске повезаности Југославије с арапским светом и када су арабисти-преводиоци били врло тражени.
Нову генерацију која се шездесетих година укључила у рад Катедре предводе арабиста мр Милан Адамовић који је предавао и арапски језик (од 1972. ради на Унивезитету у Гетингену), др Раде Божовић, који се највише посветио арапској књижевности и подарио нашој средини низ успешних превода арапске прозе и поезије. Он је и аутор граматике-уџбеника арапског језика (Уџбеник савременог арапског језика, Сарајево, 1984 и друга београдска издања) и више радова из области културне историје и фолклористике. Ту су још били и мр Војислав Симић и мр Ајша Ђулизаревић-Симић који су се у свом педагошком раду окренули практичним проблемима наставе арапског језика. Крајем педесетих и током шездесетих година Катедра добија и прве контрактуалне лекторе за арапски, Египћане, Кемала ал-Бухија (радио 1959–1964) и Сејида Абдел Алима (1932–1993), који је провео на Катедри више од три деценије.